Život je lep 12

Koliko doseže naše sećanje u prošlost?
Koga se sećamo iz najranijeg detinjstva?
Mama, tata, bata ili seka, bake i deke, ljubimci i naravno, drugari, neizostavni su deo svakog detinjstva i odrastanja.
Koliko su nam u određenom trenutku drugari značili više nego mama i tata, ili da kažem druženje i razmena tajni?

Jedno lepo provedeno popodne 28.08.2012. na Veliku Gospojinu.

Sunčan i topao dan, i ja reših da posle ručka kod rodbine na slavi, prošetam sa drugaricom po Zemunu i malo razgledamo radnje, popijemo piće u nekom od kafića u centru. Ali nekako su nam se planovi poremetili jer kad smo stigle do Zmaj Jovine ulice, prosto nas je put poveo ka Gajevoj, pa Gardoškoj ulici...ka Gardošu.

A tamo...tamo smo odrastale...

Nas dve, drugarice smo od detinjstva, pa mogu slobodno reći da otkad znam za sebe znam i za nju. Odrastanje u ulici Visokoj,  na kaldrmi Gardoša, igranje oko kule, oko i na groblju... bez straha.

Milenijumska kula 

Milenijumska kula je podignuta 1896. godine u središtu najstarije sačuvanog utvrđenja iz XIV veka, na uzvisini Gardoš, tik iznad desne obale Dunava. Na ovom mestu mogu se pratiti tragovi naselja od neolita do danas, čitavih 7000 godina. Kula visine 36 metara sazidana je na isturenoj tački uzvišenja što je uticalo na njene istorijske funkcije od čuvara grada, preko osmatračnice do vidikovca.  
(sa karte koju dobijate ulaskom u kulu)




Hiljade dogodovština koje krase divna detinjstva, igranjac po ceo dan, prve svađe, razmena igrački i sličica, borbe za mesto u uličnom društvu, prve osmehe, prve simpatije, tajnih razgovora i razmišljanja koje delite samo sa odabranima, a za mene je to bila ona, E.

Bile smo najopasnije devojčice u kraju, čuvale smo jedna drugoj leđa, nismo dozvoljavale da nam muškarci određuju šta možemo da se igramo, nego smo zajedno sa njima igrale fudbal, između dve vatre, policajca i lopova i kad nas je neko dirao, bogami padale su i batine sa njima.

Bile smo prave male amazonke, borci, neustrašive i podjednake u igrama sa dečacima. 

Znale smo nas dve da se posvađamo ali ne prođe dan ili dva i jedna od nas dođe na kapiju i zove ovu drugu da izađe i tako se zaboravi sve i druženje se nastavlja gde je stalo.

Sećanje njeno: Kako nas je moj tata vodio  na ušće da se igramo, vozimo bicikl, i to zajedno sa mojom kucom Adom, šarplaninkom, koja je svaku igru kvarila, uzimanjem lopte u svoje šape...i...

Sećanje moje: Kako je jela hleb namazan puterom i šećerom, a meni to bilo grozno..

A onda odrastete, život vas nanese na hiljade strana, ali nas dve smo stalno bile u kontaktu, družile se, kasnije, kad smo postale majke, deca su nam se družila i odrastala zajedno.

E da nastavim priču: I nas dve rešimo da prođemo ulicama našeg detinjstva, da obiđemo kulu, groblje, ulicu Visoku, tajna mesta naša...Da šetamo stazama našeg detinjstva.

Ulica Visoka, drugačija, nekako zatvorena i tužna, barem tako deluje, nema nama poznatih komšija, sećamo se stanovnika ulice i razmenjujemo koja zna, gde se ko odselio, ko se oženio, ko udao, ko je umro, ko je ostao još tu. A ono što je krasilo ulicu u naše vreme bio je žagor dece i jurnjava njihova po ulici, a tog dana nema nikoga, ulica prazna i tiha.

Shvatamo da od starih stanovnika ulice, možda dve ili tri porodice i danas žive u njoj. Svi ostali su otišli nekim svojim putem.

Polako ulazimo i na groblje, nekad smo se tamo igrale, a sad želimo da obiđemo naše drage koji više nisu među živima. Prvo do grobnice njenih usvojitelja i ljudi koji su je puno voleli. Obnavljamo slike njihovih likova, tuga nas hvata i suze i sećanje na njenu "kevu" kako nas grdi i objašnjava: - Pa deco, cvet mora da se sadi sa korenom, a ne tako kako vi radite- a nas dve nabrale cveća i tako otkinuto zabole u zemlju, i zalivamo, zalivamo, ali cveće sve više kopni.....

Počinju priče našeg detinjstva.... sećanja. Sada smo već obe uplakane, ali nastavljamo pohod. Pamtimo staze, Crni krst, jevrejsko groblje, igre i skrivanja u šumarcima...a svi nas traže.

Polako dolazimo do mesta gde spava moja sestra od tetke kojoj je detinjstvo prekinuto u 17-toj godini, gledamo njenu lepotu, sećamo se nje kakva je bila, uvek nekako zrelija od nas dve, pametnija i puna saveta.

Pitamo se kakva bi bila da je doživela naše godine? Koliko dece bi imala? Da li bi se udala? Bila je umetnička duša i crtala je prelepo, za nas ne dostižno.

Pravoslavna crkva na zemunskom groblju i groblje

Zatim šetnja do sledeće grobnice gde leže moji baka i deka i stric. Odmah se smejemo i sećamo se situacije:

pošto smo se kao deca šetale često grobljem, jednom prilkom smo videle da je gvozdena figura na grobnici moje porodice, malo zarđala. Odmah smo nas dve krenule u akciju i našle žutu boju u mom dvorištu i otišle i ofarbale figuru. Možete zamisliti šok moga dede koji je prolazeći video to. Dolazi kući i priča baki, koja smejući se kaže da zna ko je to uradio. Odale su me ruke, sa kojih farba nije mogla da se skine.

Za razliku od vremena našeg detinjstva, danas zemunsko groblje deluje čisto, održavano i nema zaraslog drveća i tamnih šumaraka u kojima smo se krile kao male.

Dolazimo do Kule Sibinjanin Janka i radujemo se, jer vidimo da je otvorena za turiste i ljude koji dolaze. Ulazimo i na ulazu nam čovek koji prodaje karte priča o kuli. Nisam mogla da odolim da mu ne kažem da smo odrasle u Visokoj, i eto slučajnosti, čovek je drugar mog tate, i živi na Gardošu, kad je čuo iz koje sam porodice, razgovor ide u smeru starih poznanika.

Penjemo se uzanim, spiralnim stepenicama do terase i onda nas je zadivio pogled, na Zemun, na Dunav, ...zalazak sunca...

Pogled na Zemun sa kule

Pogled na zalazak sunca sa kule

Pogled na Crkvu sa kule

Pogled na Dunav sa kule

Pogled pada na pozornicu, koja je nekad bila naše tajno sastajalište, a to veče, spremao se koncert, muzika je treštala, a puno ljudi se komešalo okolo. Čak je i restoran bio pun i sve je nekako veselo delovalo, prosto ste srećni što se tog trenutka bili tu, baš tu.
Stojimo na terasi, pričamo, gledamo Zemun iz nove perspektive, i slikamo, slikamo, slikamo....
Koliko smo samo puta kao deca želele da se popnemo na kulu, i samo ponekad, retko bi je otvarali i mi smo koristile priliku da to i uradimo.
Naviru sećanja: Jedna od scena, filma Neka druga žena, snimala se na Kuli, a glumili su Dragan Nikolić i Ljubiša Samardžić. A mi deca u euforiji, ne znamo koga više volimo Dragana-Prleta ili Smokija, muvamo se oko njih, tražimo autograme, i onda Dragan Nikolić kaže: Idemo svi na piće! Mi deca u trans od sreće padosmo. Sećanja na Ljubišu nisu baš tako lepa, bio je nešto nepristupačan i dalek.
Polako se spuštamo opet ka Visokoj ulici, ovog puta sa druge strane ulice, do kuće-Pere Žuže, tako smo je zvale, jer tu živeo Pera, starac koga smo se plašile, jer je bio čudak, hranio je pse kojih smo se bojale. Sad je to nova, lepo sređena kučica, a u dvorištu, laje neka nova kuca. Silazimo Sinđelićevom ulicom ka restoranu Šaran, ulice pune ljudi....
Restoran Kapetan, Zlatnik-nekadasnja Sent Andreja, pa u nizu restoran do restorana, Kapetanija, Venecija ....Kej
I naravno, marina, nama tako draga jer sa nje često krećemo u vožnje Dunavom, uživanje na vojnim baštama, sa našim dragim domaćinima, koji nesebično sa nama dele svoje uživanje i trenutke. A oni upravo rade na čamcu i spremaju nova iznenađenja, mašemo im.....
Hvala ekipo: E, I, N, S i nas dve!!!
Šetnja kejom do šlepa gde konačno sedamo da popijemo piće i odmorimo, od šetnje, priče, emocija, tuge, sećanja....Sedimo i ćutimo i svaka sabira svoje utiske, a obe znamo šta ona druga misli: Čeka nas razdvajanje, dugo, možda predugo...
Ali, ja ne bi bila ja, pa me osmeh ne napušta, znam da imam druga za ceo život, nekog ko me zna i koga ja znam tako dobro, da reči nisu potrebne da objasne, pojasne, dodaju.
Ponekad podsećamo na dve tetke koja jedna drugoj stalno nešto čantraju, pridikuju, kao dvojica deka sa terase u Mapet šou. hihihihi  ali stvarno smo smešne!
I da, to smo nas dve!!

Ona- E

Ja- Chana